26.02.2021.

РАДНА ПРАВА - РАДНИЦИ ДРУГОГ РЕДА: НЕСТАНДАРДНИ РАД У СРБИЈИ

Сваком трећем раднику у Србији је отежан или ускраћен приступ социјалним и радним правима.

Сваки трећи радник у Србији је нестандардно запослен, што отежава или ускраћује приступ социјалним и радним правима. Нова публикација удружења Заједничко нуди приступачан преглед нестандардних облика запослења и сет препорука за њихово превазилажење.
Рад на одређено, агенцијски рад, привремени и повремени рад, сезонски рад, самостална делатност и неформални рад су облици нестандрадног рада које анализирају аутори/ке публикације "Радници другог реда: нестандардни рад у Србији".
Нестандардни рад је последњих деценија у порасту широм света. Србија не чини изузетак.
Како је показано у публикацији, највећи раст у Србији бележи рад на одређено чији се удео у укупној запослености повећао са 5,9% 2010. на 14,1% 2019. године.
Помажући чланови домаћинства представљају једини облик нестандардног запослења чији удео у укупној запослености опада са 8% 2010. на 4,7% 2019. године.
Сезонски, агенцијски и привремено-повремени рад бележе благи пораст, док удео самозапослених без запослених, односно радника за сопствени рачун остаје приближно исти током последње деценије.
За сваки од шест анализираних облика нестандардног рада публикација нуди посебан сет препорука. Циљ препорука је да се превазиђу неизвесности које нестандардни рад са собом носи, односно да се услови рада нестандардних радника подигне на ниво достојанственог рада.
Препоруке се најпре тичу измена закона, које би нестандардним радницима обезбедиле приступ радним и социјалним правима.
Поред измена закона публикација наглашава значај пракси самоорганизације. Такве праксе имају потенцијал да амортизују актуелни недостатак политичке воље која је неопходна да би се жељене законске реформе спровеле.
Размишљања у правцу успостављања нових, оснаживања или пренамене постојећих колективних институција, као што су синдикати, професионална удружења или задруге, које могу да играју улогу "сигурносне мреже" за нестандардне раднике, чини се као корак у добром смеру. Институционална решења која почивају на сарадњи цивилног друштва и јавне управе, односно тзв. цивилно-јавна партнерства, још један су потенцијални пут, закључују аутори/ке публикације.