ПИТАЊЕ: Постоји ли правни основ да Предузеће наметне запосленима да за долазак на посао користе искључиво месечну карту?

Најава да ће сва предузећа у Београду морати својим запосленима да уплаћују месечне Бусплус претплатне карте, уместо да им тај новац исплаћују на рачун или “на руке”, многе је забринула. Због великог интересовања наших чланова, питали смо нашег правника постоји ли правни основ за овакву најаву

ОДГОВОР: Обавезе послодавца поводом накнаде трошкова запосленом су у поседње време постале актуелна тема у светлу мишљења Министарства финансија а које се првенствено односи на порески третман те врсте исплате запосленима од стране послодавца.
Закон о раду чл. 118 став 1 тачка 1 прописује да запослени има право на накнаду трошкова у складу са општим актом и уговором о раду за долазак и одлазак са рада, у висини цене превозне карте у јавном саобраћају, ако послодавац није обезбедио сопствени превоз.
Овако постављено правило због своје непрецизности и намере законодавца да послодавци ближе одреде критеријуме за накнаду трошкова уговорима о раду, колективним уговором или правилником који би регулисао ту област, проузрокује недоумице почев од времена исплате трошкова, преко питања начина остваривања права и потребе доказивања трошкова.
Законодавац заправо оставља запосленом право на избор начина односно превозног средства којим ће долазизити (и враћати се) на место рада. Једина могућност у којој послодавац може уместо запосленог да одлучи је да сам обезбеди превоз својих запослених, у ком случају запослени нема право да од послодавца потражује новац на име превоза зато што је организовањем сопственог превоза послодавац испунио своју обавезу накнаде трошкова за превоз.
У свим другим случајевима послодавац не може наметати свој начин накнаде трошкова превоза, што обухвата и унапред плаћене месечне карте-маркице, већ искључиво од запосленог зависи којим ће превозним средством путовати на место рада, јер закон послодавцу даје овлашћење једино да одлучи да ли ће обезбедити сопствени превоз, а уколико послодавац одлучи да то овлашћење не искористи, даље не може условљавати запослене приликом избора превозног средства, примера ради уплатом месечне карте за аутобус, већ је дужан да накнади трошкове превоза с тим што ти трошкови не могу бити већи од новчаног износа који је једнак цени превозне карте у јавном саобраћају на према релацији коју запослени користи за долазак на рад и одлазак са рада најкраћим путем.
Колективни уговор за ЈП “Пошта Србије” само потврђује наведено и ближе одређује критеријуме према којима запослени имају право на накнаду трошкова на име превоза, па тако чл. 49 прописује да запослени имају право избора у градовима и местима у којима постоји јавни превоз, између месечне претплатне карте у јавном саобраћају или новчаног износа у вредности месечне претплатне карте. Такође, имајући у виду да Јп “Пошта Србије” делатност обавља на територији читаве државе, чл. 50 су прописани начини накнаде трошкова запосленима који од места становања до места рада немају организовани јавни превоз за долазак на рад и одлазак са рада, као и запосленима који због распореда радног времена не могу користити организовани јавни превоз, уколико послодавац није обезбедио превоз запослених.
Према наведеном, ни једном одредбом Закона о раду или Колективног уговора, уколико није обезбедио превоз запосленима, послодавац није овлашћен да одлучује о начину накнаде трошкова за превоз, већ запослени, у оквиру ограничења у виду износа који им послодавац мора надокнадити, могу да бирају начин доласка на рад и повратка са рада према сопственим жељама.