Поштоване колеге
Како нисмо били у могућности да се обратимо члановима Скупштине и изнесемо своје ставове и разлоге за сазивање ванредне седнице, овим путем вас информишемо о нашим ставовима и темама које смо хтели да представимо.
Основни мотив за сазивање ванредне седнице Скупштине Синдиката ПТТ Србије је било стање у нашој организацији које је , најблаже речено, јако лоше. То се најбоље видело на седницама наших органа, Главног одбора и Председништва, где се раправљало искључиво о унутрашњим проблемима и сукобима док су теме од значаја за запослене биле у другом плану. Стање је видљиво и кроз број чланова који је од децембра прошле године па до августа ове године (дакле за 9 месеци) пао за 631, а нејединство међу нама је веће него икада.
Било је више покушаја, кроз органе који су за то надлежни, да се до решења и бољитка дође на неки други начин, али није било довољно воље, већ смо тонули све дубље. Тражили смо дијалог, указивали на грешке и пропусте, добронамерно са жељом да се грешке исправе и да будемо бољи и оперативнији, али смо увек и поново наилазили на зид. На крају, због одбијања искреног дијалога и због неспремности да се испуњавају прокламовани циљеви,  дошли смо до тога да је блокиран рад Председништва, као и Главног одбора, јер су сукоби и теме око сукоба превагнули над проблемима запослених. Једини статутарни начин да дођемо у прилику да се ''ресетујемо'',  је било одржавање ванредне седнице Скупштине.
Укратко о поводима. Након спроведених избора прошле године, очекивали смо да кренемо напред, да будемо бољи, ефикаснији, јединственији, да се бавимо проблемима од значаја за запослене, да повратимо поверење и чланство. Биле су нам потребне промене. На жалост, ништа од тога се није десило. Са друге стране било је сувише погрешних потеза, грешака, немуштих саопштења, преузимања ингеренција, непоштовања органа нашег Синдиката... О томе би могло да се прича нашироко, али верујем да сте сви већ упознати и да имате став и због тога о самим поводима нећемо трошити сувише времена јер је очигледно да на исте ствари гледамо другачије. Због тога и подвлачимо да је суштина изјашњавања Скупштине стање у нашој организацији која више не може да одговори захтевима чланства. Само једно питање за све нас: ако би на пример нешто кренуло наопако током колективног преговарања, или најављеног процеса реструктурирања, или да се деси било шта друго што би захтевало подршку нашим прговарачима у смислу организовања неке синдикалне активности, обуставе рада, протеста или штрајка, да ли ико верује да смо ми сада и овакви способни и спремни да то организујемо.
Суштина је да смо слаби, нејединство је веће него икад, а не предузима се ништа да се то промени. На против, наше руководство наставља са истом политиком и решење тражи у „замени‘‘ чланова Председништва и чекају избор новог председника Главног одбора који би био „њихов‘‘. Па то ће само ојачати „опозицију‘‘ и донети још веће сукобе и нејдинство. То није решење проблема. Да не помињем чињеницу да наш председник од 9 члаова Председништва који су били на његовој листи, мора да замени 4, а да при томе и не помишља да можда нешто није у реду и да има и његове одговорности. Не, и даље су на седницама Председништва хвалоспеви о успесима уместо озбиљне анализе и покретање промена.
Проблем је што се Синдикат води апсолутистички, а не лидерски. Нисмо ми предузеће ни акционарско друштво па да се све води ''одозго''. Синдикати су организације у којима се представљају чланови и у којима се до одлука долази на основу информација са терена и става већине, а када се тако одлуке донесу, онда се организација води лидерски, онда се те одлуке спроводе лидерски.
Чланство нам је све мање и мање, а као један од основних циљева смо прокламовали враћање чланства и њиховог поверења. Када смо преузели руковођење Синдикатом било нас је скоро 700 бише него данас ( од децембра до августа 631). Сваки месец од новембра па до данас је био у минусу са чланством. Да ли то некога брине, да ли се нешто предузима? Не, сва енергија се троши за очување фотеља.
Да би сачували или повратили чланство, морали смо радити на томе да повратитмо њихово поверење, а поверење нисмо вратили јер се нисмо профилисали као озбиљан Синдикат и озбиљни преговарачи. Једноставно речено, клекли смо и прихватали смо све што нам се сервира од стране послодавца. Нисмо заузели јасан став ни по једном озбиљнијем питању или проблему. Запослени су препознали нашу немоћ и казнили наш снисходљив став.
Због свега наведеног тражимо прилику да као организација исправимо грешке, тражимо прилику за нови почетак и шансу за ову организацију. Руковођење морају преузети неки нови људи који до сада нису били на функцијама, који нису оптерећени хипотеком прошлости и предизборних дилова, а то се може постићи кроз изборна правила.  То је, по нама, решење. На крају, једно је сигурно, дошли смо дотачке где ће се стање‘‘преломити‘‘. На нама је да одлучимо на коју страну, јер постојеће стање није одрживо.