СИНДИКАЛНА СЦЕНА У НАШЕМ ПРЕДУЗЕЋУ

Синдикална сцена у Пошти Србије се налази у озбиљној кризи пре свега због чињенице да смо се нашли на удару политике, односно тежње крупног капитала и владајућег режима да минимизира значај и улогу синидката генерално, а посебно у предузећима где је предвиђено да се спроведу реформе. Јасно је зашто власт то ради и то се видело још приликом доношења законских решења из ове области. Додатни проблем нам представља чињеница да у Србији практично и не постоје партије које се озбиљно баве правима радника, не постоји ''левица''. Не треба затварати очи ни пред чињеницом да смо и сами у доброј мери допринели тренутној ситуацији, бавећи се сами собом и трошећи време за међусобне обрачуне. Синдикална борба се свела на борбу за фотеље, без јасне визије, плана и стратегије.

Да у нашем Синдикату нешто не ''штима'' и да су потребне озбиљне промене, било је јасно одавно, али почетак нашег синдикалног суноврата је свакако 2017 година када се нисмо снашли и као организација стали пред раднике испред ГПЦ-а, а завршни ударац је задат на крају протеста у новембру те године, када је један величанствен скуп завршен звиждуцима синдикалним лидерима и без јасне поруке ШТА ДАЉЕ, ШТА СУТРА! То није смело да се деси. Све што смо касније покушавали и радили је било узалудно. Кренула су ишчлањења и ударци по синдикатима, првенствено репрезентативним. Ми смо решење тражили у изборима и променама, али до промена, на жалост, није дошло, а историја се поновила. Поново су се радници сами организовали крајем прошле године, а  реакција нашег синдикат је била таква, да су кренула масовна ишчлањења. Ја лично сматрам да је то погрешан приступ, не треба се ишчлањавати, већ се борити за бољи и другачији Синдикат.
Све у свему, резултат свог тог ''нашег'' и ''њиховог'' рада је чињеница да смо (не)званично само ми репрезентативни, да се радници ишчлањују али се у много мањем броју учлањују у друге организације, па је реално очекивати потпуни крах синдикалне сцене у Пошти. Тренутни трендови то неумољиво показују.
За нас то значи посебну одговорност и потребу очувања Синдиката ПТТ Србије, али битно другачијег, како у организационом смислу, тако и у смислу стратешких опредељења и редефинисања начина деловања. Како сада ствари стоје, иако највећи, ни ми не можемо даље сами. И зато, једна од првих одлука, мора бити предлог за окупљање и уједињење свих синдиката и удружења радника који делују у нашем Предузећу. Знам да се то сада чини готово немогућим, али временом ће сви схватити да не постоји друго решење. За почетак то може бити и нека врста ''лабаве конфедерације'' или како било, само да не останемо без социјалног дијалога и Колективног уговора, јер колико год да смо сви незадовољни свим и свачим па и синдикатима, без њих би било још теже. Главна препрека за остваривање ове идеје су сујете синдикалних лидера и изгубљено поверење радника у синдикалну идеју, али то ћемо морати да превазиђемо, бићемо натерани на то. Сви морају бити спремни да пруже руку другима и да сви заједнички радимо ако нам је циљ исти, а верујем да јесте. Можда још већа препрека је изгубљено поверење радника у синдикалну идеју, а то ће се тешко повратити. За то је потребно много рада, јасна визија, идеје и пре свега јасан и гласан став о свему што се дешава око нас. Синдикат не сме да ћути. Кад проговори, јасно, гласно, искрено и упорно,  кренућемо напред, јер поверење се мора заслужити, неће доћи само.

М. Будимир